Стари мајстори

О ОСАМДЕСЕТОЈ ГОДИШЊИЦИ РОЂЕЊА СЛОБОДАНА РАКИТИЋА
Велики Чича српске поезије
Био је лиричар, један од највећих у свом добу. Његове основне теме: љубав, биће, манастири, Косово. Србија, са својим највишим вредностима, и српство у целини. У својој имагинацији ослушкивао је дамаре прошлости. У свему посвећен, одмерен и истинољубив, отмен, ширио је доброту и поверење. Био је још млад кад су га прозвали Чича. Можда због браде, мудрости, поузданости, неко по Дражи, неко од миља, но тако су га звали сви. У поезији, био је само један Чича. Ракитић

Пише: Драган Лакићевић
Фото: Породична архива

Кад се помене Слободан Ракитић (1940–2013), одмах се каже: Свет нам није дом. То је наслов једне његове ране књиге, његова песничка девиза.
Родио се у Власову код Рашке. На основу његових казивања и његових песама, чинило се да је с родног брега и кућног прага гледао Сопоћане.
Свако од нас има храм у чијој се близини родио, па тај храм узима као свој – шта нас је обасјало и обележило од малена... Ракитићеве Сопоћане, недалеко од извора реке Рашке, западно од Новог Пазара, подигао је краљ Стефан Урош I, син Стефана Првовенчаног, отац краљева Драгутина и Милутина, половином XIII века. Можда се дечаку Слободану чинило да је фреска Успење Пресвете Богородице, у наосу славног манастира, сликана у његовој родној кући, а да су Пастири виђени на очевини, с козама и овцама на пасиштима Копаоника, пуним светлости и росе... Свакако је та духовна грађа обликовала његов песнички профил.
Песму „Сопоћански анђео” написао је 1964, а новију верзију дотерао 1992. Није га напуштала лирска фреска:

Ти зиду, најзад, даде крила
да из мрака се овог вине.
Нестварно плану са висине
будућност што је некад била.

Манастири, фреске, историје – испуниће својом топографијом, архитектуром и бојама многе песме и књиге овог песника.
Био је посвећени сакупљач старих књига: откупљивао, носио у књиговезницу, сматрао их драгоцењем (драгоцење је реч Добрице Ерића).

ЈУНАЧКЕ СЛИКОВНИЦЕ ЛИРИЧАРА

Сачувана је једна његова рана фотографија: дечачић Слободан са шубаром и кокардом. Поглед на свет био му је исти целог живота... Рођен 1940, на тој фотографији могао је имати две или три године – рат се још није био завршио, а сличицу је ваљало скривати-чувати у девет јама...
Радо је причао како му је, у младости, као ђачету, отац донео из града (Рашке, Пазара, Краљева, Београда – сад га не можемо питати ког) неколико сликовница о јунацима српских народних епских песама. Били су ту Милош и Марко и Страхинић, Болани Дојчин, хајдуци и ускоци. Па их дечак поређа по столу или по кревету, једну до друге, и разгледа издаље и изблиза, опчињен илустрацијама: Косанчић и Топлица осматрају Косово – настављају се једна на другу слике и витешки ликови: замишља и себе међу њима...
Био је лиричар, један од највећих у свом добу – близак и савременик са Десанком, Б. В. Радичевићем, Светиславом Мандићем. Близу Раичковића је и живео: са Врачарског брега заједно силазе ка Славији. „Ево их, Ракитић и Раичковић!”... И Ракитића је, на почетку, озарио млади Миљковић... У белешкама о писцу обавезно је наводио годину свог доласка у Београд – због нечега му је то било важно.
Писао о Десимиру Благојевићу, Настасијевићу, Миљковићу, о многима...
Основну школу учио у Рашки, гимназију у Новом Пазару. Студирао медицину, да би завршио књижевност у Београду. Радио као уредник књижевне катедре Коларчеве задужбине. Био је млади члан чувене смењене управе Српске књижевне задруге и неколико година, поткрај живота, председник ове старе установе, којој је био изузетно посвећен... Председник Удружења књижевника Србије (1994–2004) у годинама у којима се оно разделило на политичком плану, али и посланик највеће опозиционе партије (СПО) у првој вишестраначкој Народној скупштини Србије (1991–1992) и у Савезној скупштини СР Југославије (1993–1994), на заласку социјализма и једнопартијског комунистичког раздобља. У политици је био господин, као и у животу, па се, као такав, рано повукао из партијског живота.

НАГЛАСАК ИЗ РАШКЕ

Прве његове песничке књиге Светлости рукописа и Рашки напеви најављују раскошног лиричара у збиркама: Свет нам није дом, Земља на језику, Песме о дрвету и о плоду. Одабрани језик, префињени облици, вајарска форма стиха и строфе – красе његову мисаону поезију.
Висок и витак, рано се појавио са црном брадом и коврџавом косом. Можда због браде, а можда због мудрости, поуздања и озбиљности, назвали су га Чича. Неко по Дражи, неко од миља, но, тако су га звали сви. У поезији, био је само један Чича – Ракитић.
Посвећено је водио књижевну катедру на Коларцу: пажљиво и одговорно бирао писце, теме и предаваче, ослањао се на најбоље, пружао шансу младима. Тако исто, као оперативни уредник Савременика, угледног часописа, често под будним оком партије – „да се овчица која не занесе...” – био је и лектор и уредник.
Рано сам почео да пишем критику – приказе нових књига. Био сам тек положио Теорију књижевности – свеж, млад, надобудан, а за све се добијао хонорар... Напишем, донесем Чичи на Коларац, а он ми каже да дођем у четвртак: рећи ће ми шта мисли.
Једном сам написао мало строжу критику нове књиге нашег песника ког су многи у тој сезони хвалили; можда и због тога, приказ на три куцане стране чинио се више негативан него похвалан. Кад сам дошао на Коларац, Чича ме замоли да изађемо у ходник, код старинског лифта с вратима од кованог гвожђа, да његови сарадници не чују шта ће ми рећи:
– Сасеко си га – рече он, тихо и тужно, с нагласком из завичаја. Тај му се нагласак појављивао увек кад би био узбуђен... (И кад би се нечим одушевио, рекао би: да објавимо, с нагласком из Рашке, са дугосилазним на „а”...) И наставио: – Не знам да ли ти то треба? Ви сте иста генерација... Али, како ти хоћеш! Ако хоћеш, објавићемо, а ја ти предлажем да не објавимо... – опет с оним сентименталним нагласком.
Одмах сам га послушао. И сад сам му за то захвалан. Био је мало старији, али много мудрији и искуснији од мене...
Био је службеник поезије и српске књижевности: ишао где су га звали... Догађало се, и кад више није био млад, да, по позиву, обећа долазак у далеки град – обележава се годишњица великог писца: послаће му кола и возача... А дан уочи пута, јављају из Центра за културу да кола сада немају, па „ако би могао, да дође аутобусом”. Он, шта ће, оде аутобусом... Не може да не дође, кад су већ најавили: уводна беседа Слободан Ракитић, књижевник.
Основне теме његове поезије биле су: љубав, биће, манастири, Косово. А у свакој теми: скала осећања, дијапазон мисаоних и метафизичких значења: трепет духа и ума. Мисаоно се танано преплитало с емотивним.

ВЕРА, ЗЕМЉА, ДУША

У прва своја Избрана дела у пет књига (1994) унео је и песме и есеје, а поткрај живота сам је приредио своје Сабране песме у 10 књига – ишчитане, дотеране, без иједне грешчице. Понеки стих дорадио и усавршио. Свакој књизи додао по два поговора, од двојице критичара-савременика... Тако његова сабрана поезија има и двадесет пратећих критичких огледа. Завршио их је и објавио 2012, а преминуо 1. јануара 2013. године... Био је одличан есејист и тумач поезије, наравно лирске, али и добар уредник и антологичар, историчар поезије (Антологија поезије српског романтизма, СКЗ, 2012, много је више од избора свестраног познаваоца). Но, више и пре свега био је песник.
Мисаоност и лирско ткање код њега су били изнад тематске искључивости. А на тематском плану уочљива је била љубав – у својим разним видовима: жена, вера, земља, душа. Србија са највишим својим вредностима: црква, завет, слика, језик... Те вредности откривао је и артикулисао у средњовековним симболима и значењима, топонимији и ритмици историје, памћења и поимања. У свим тим областима трепери биће песника, а тај трепет одјекује у језику и изразу. Отуд тако често опредељење за катрен и сонет, класичну риму у некласичним доживљајима.
Фреске и иконе лирике представљају и Ракитићеве песме о природи и ритму времена, без тематских и историјских одређења. Таква је песничка слика родног дома, „Рашки напев” из 1988, у реминисцентном раму:

Далека светла дома мога
и рана цваст дрена и глога.
Мајка на прагу, на престолу,
хлеб и здела млека на столу.
И јагорчевина у присоју
и небо које мења боју.
И лед кад се на Ибру топи
и кукурек који ме опи.
И дуб који на мразу пуца
и лампа – у мраку засветлуца.
И препелица на откосу
и мати кад за мном воду просу.
И мирис стручка босиока,
и мирис стручка босиока.

У својој имагинацији ослушкивао је дамаре прошлости. На Калемегдану кораке сужња који одјекују „већ не знам из којег века”, шум воде из чесме дечанске, глас детета као глас Преображења.

ПЕСНИК ЦЕЛИНЕ СРПСТВА

Био је у свему посвећен – најдуже на Коларцу, где је био запослен. У политичком животу, човек одмерене речи, истинољубив и неострашћен... Чича, с отменим четничким педигреом, имао је озбиљне и пријатељске приватне дијалоге и благородне расправе са Танасијем Младеновићем и Добрицом Ћосићем, комунистичким првацима међу најугледнијим књижевницима свог времена. По Ракитићевом сведочењу, саговорници су увек тежили разумевању и поверењу... „Он се залаже за целину Српства”, говорио је Жарко Команин, схвативши да Чича има свест о Србима и српским вредностима (и манама) у свим крајевима где живе и одакле долазе...
Писац овог портрета најдуже га памти за великим столом Српске књижевне задруге. Био је ту и песник и домаћин. Ширио доброту и поверење. Заступао и некадашње и садашње „задругаре”... Туговао за помрлим пријатељима. Понекад пустио сузу личне усамљености. Тешко је доживео одлазак Раичковића.
Догађало се: говорник на трибини „Кафа у СКЗ” отказује ми учешће, дан уочи промоције... Зовем Чичу, питам га може ли он да говори – сутра у 11... Никад није одбио. За њега је то била служба. Слично је поступао и његов пријатељ (из Савременика и из живота) Павле Зорић.
Последњи пут, као Српска књижевна задруга, путовали смо у Бар, наш град на мору, у пролеће 2012. Дочекали нас чланови Српског културног друштва „Слово љубве”, међу њима 50 нових чланова старе Задруге. На књижевној вечери обележавања 120. годишњице СКЗ, Чича је говорио о поезији српског романтизма... Пили смо доброг вина славнога Митра из Црмнице, с Ранком Јововићем и Илијом Лакушићем... Враћали смо се поред Мораче и Милешеве – посетили Пророка Илију и Белог Анђела... Загледали се, с висине, у дубину и боју реке на Ђурђевића Тари... Рекао је: Никад се овако нисам провео.
Кад сам, оне године, после сахране на Новом бежанијском гробљу, урамио слику Новице Тадића за зид Задругине сале, Чича ме питао:
– Хоћеш ли се и о мени тако старати, кад умрем?
Не сећам се шта сам онда рекао.
Ово је, сада, мој одговор.

***

У духу, на лирској мапи
Српски манастири као националне и личне тачке песникове лирске мапе окупљају у својим комплексима више осећања и мисаоних разумевања духа времена и културе, трајања и припадања, које песник изражава на уметнички начин: Сопоћани, Ђурђеви Ступови, Свети Арханђели, Самодрежа, Дечани, Грачаница – чине сазвежђе Косова и Метохије. „Основна земља” је Србија, „Јужна земља” је јужна Србија – више у духу него у стварности, за песника важнија и пресуднија.

***

Молитве
У „Обраћању Светом Сави”, песник моли светитеља да се у нама обнови и уздигне. Стожер Ракитићеве поезије је Косово – „поље као ниједно” (В. Попа). Главна молитва Ракитићеве религиозне поезије упућена је кнезу Лазару. Српски Христос силази у поље Косово и благосиља своје апостоле... Али, у флуидној материји бића и чула, ослушкивању судбине и препознавању традиције – лебде: Маглич, Ибар, Рас, Брвеник, Копаоник, Калемегдан.